Sirova hrana da ili ne?

Za ili protiv sirove hrane? Da li treba da bez razmišljanja sledimo trendove?

Svet nije predodređen za kuvanu hranu i gotovo da se svi zdravstveni problemi pojavljuju kao posledica konzumiranja termički obrađene hrane. Zašto?

Enzimi čine svet živim! Sve se vrti oko enzima, jer, da nije njih, ne bi bilo sveta; oni mogu razgraditi hranu, svaki organski materijal, drvo (celulozu) pa čak i plastiku. Kuvanje namirnica uništava enzime, a time se narušava prirodna ravnoteža. Sa sirovom hranom čovek u sebe unosi i prirodne saveznike!

Ova teza se posebno dopada poklonicima sirove hrane i vrlo je zavodljiva. Međutim, stvari stoje nešto drugačije; čovek ima svoj, životinja svoj, a biljni svet, pak, svoj enzimski sistem. Oni nisu inkompatibilni, već se dopunjavaju.  Na primer, papain dobijen iz papaje ili bromelin iz tropskog lista, mogu da posluže u medicinske svrhe.

Korišćenjem kuvane (pečene) hrane vrši se stalan pritisak na proizvodnju enzima, što može da izazove akutni deficit u ljudskom telu.

Pristalice konzumiranja sirove hrane potkrepljuju svoj stav navodeći eksperimente  koji su izvršeni na Univerzitetu Minessota u SAD-u, gde je utvrđeno da kuvana hrana kod životinja na kojima su eksperimenti izvršeni rezultira 30% većom proizvodnjom enzima gušterače. Takvim  "forsiranjem" se, kažu, organizam iscrpljuje, a što je veća eksploatacija, to je kraći rok trajanja.

Pritom se svakako zaboravlja prilagodljivost enzimskog sistema. Indijska kobra, na primer, jede druge zmije zajedno sa kožom što, priznaćete, zahteva vrlo jake enzime. Nakon toga ona može da bude bez hrane čitavih 7 dana. Kad ne bi bilo prilagodljivosti, takav zalogaj bi kod nje izazvao potpuni deficit enzima.

Upravo zbog straha od nedostatka enzima, ljubitelji sirove hrane jedu proklijalo žito (klice). Tokom klijanja u semenu se stvaraju svi mogući enzimi. Jedino hrana u sirovom stanju ima "aktivne" enzime, pa tako oni veruju da će konzumiranjem sirovih klica telo te enzime da iskoristi! Ovde se, naravno, zaboravlja činjenica da su enzimi organski molekuli koji su aktivni sve dok ih želudac ne svari.

Grupe ljubitelja sirove hrane

Najveća svetska trovanja hranom sa hiljadama  ugroženih života, dogodila su se upravo zbog korišćenja termički neobrađene hrane, a o parazitozama da i ne govorimo.

U okviru pokreta poklonika sirove hrane ima više grupa koje se međusobno razlikuju.

• Prilično su brojni oni koji pretežno konzumiraju klice, a zovu ih "klicoljupci" (Sproutarians).
• Zatim su tu ljubitelji "žive" hrane (Living Fooders), koji, u stvari, spadaju u grupu vegana. Oni koriste klice, fermentiranu hranu i neka mešana jela, a sve drugo zanemaruju.
• "Prirodni higijeničari" (Natural Hygienists) konzumiraju sirovo voće, povrće, klice i seme.
• Tu su i "instinktivni jedači" (Instinctive Eaters) inspirisani ishranom pračoveka, koji hranu konzumiraju isključivo na osnovu mirisa i ukusa (zanimljivo je da je tu uključena i hrana iz mora).
• Posebnu i prilično veliku grupu čine ljubitelji sirovog voća (Fruitarians) koji se pretežno hrane voćem (oko 75% dnevnog unosa), a to pravdaju činjenicom da, na primer, medved može da dostigne svoju veličinu i postane opasan hraneći se isključivo voćem.
• Vrlo su im slični ljubitelji voćnih sokova koje zbog velikog unosa tečnosti zovu "Liquidarians". Takva ishrana, na sreću, traje samo kraće vreme i cilj joj je "pročišćavanje" organizma.
• Vitarijanci (Vitarians) su potpuno nova grupa koja propagira da hrana mora da se sastoji pretežno od fermentiranih mlečnih proizvoda (jogurt, kefir i kiselo mleko) uz nešto malo sirovog povrća i voća.

Naravno, nije potrebno posebno spominjati one koji jedu sirova jaja, sirovo riblje meso i školjkaše, ili čak sirove (žive) kozice. To samo potvrđuje pravilo da je svako gospodar svog želuca.

Kvarenje sirove hrane

Naime, sirova hrana "pada" na infekcijama. Čovek nije počeo termički da obrađuje hranu iz puke zabave već iz krajnje nužde.

Kuvanje uništava enzime iz hrane ali je takva hrana zdravstveno sigurnija. Kuvanje uništava mikroorganizme, toksine, ostatke lekova...

Krajem 19. veka smrtnost od trovanja hranom bila je vrlo visoka, ali nije bila dijagnostikovana. Nije bilo ni televizije ni telefona, pa se ništa nije ni znalo. Deca koja su po nagovoru roditelja pila nekuvano kravlje mleko dobijala bi crevni TBC, osobe (sportisti) koje su krenule sa konzumiranjem sirovih jaja, često su imale problema sa salmonelom. Oni koji su pili nekuvano ovčije ili kozije mleko dobijali bi Bangovu bolest, ili undulirajuću groznicu.

Ogromna količina namirnica redovno je propadala zbog procesa kvarenja jer nije bilo nikakvoga načina čuvanja. Dva temeljna otkrića su omogućila čovečanstvu da odahne - Appertov lonac za sterilizaciju i postupak pasterizovanja konzumnog mleka.

Genijalni hemičar Louis Pasteur je prvi čovek koji je shvatio da je inficirana hrana opasna za čoveka, a to je pre svega sirova hrana. Ona jedino može da se sačuva i osigura - kuvanjem.

Napoleon je prva osoba koja je shvatila (na osnovu sopstvenog iskustva) da nema rata bez konzervirane hrane, pa je naručio izradu sterilizatora. Pomor vojnika od crevnih zaraza je u to vreme bio gori od ratnih dejstava. Hlorisanje vode smanjilo je, ili potpuno prekinulo, pojavu masovnih epidemija crevnih zaraza.

Nakon prvih tehnoloških postupaka obrade namirnica, koji su bili nesavršeni, došli su drugi, precizniji, sve do sterilizacije začina jonizirajućim zračenjem. Kuvana hrana je zdravstveno sigurna, a sve ostalo što je o njoj napisano manje je važno. Osim mikrobiološkog zagađenja, kuvanje uništava najveći deo ostataka pesticida od kojih su mnogi kancerogeni, razne biljne i životinjske toksine, ostatke veterinarskih lekova i drugo.