Bonton za stolom

Pravila ponašanja za stolom starija su od stola. O nama otkrivaju i više nego što želimo drugima pokazati.

Kada se govori o ponašanju za stolom, stvar je u svim kulturama slična. Ako ne znate kako se treba ponašati za stolom, vi ste stranac, autsajder, neko ko nije isti kao i drugi. Razlikuje vas poreklo, obrazovanje, životno doba, kultura ili društveni status. Nepoznavanje pravila siguran je i univerzalan znak da tu ne pripadate.

Što je društvo zatvorenije, izolovanije  ili ekskluzivnije, pravila su jača i naizgled nepromenjiva u svojoj strogoći. To umeće nije nikada dovoljno usvojeno, bez obzira putujete li u neku stranu zemlju, pa ne znate ništa o tamošnjoj kulturi, ili ''putujete" na neki diplomatski prijem na kojem će biti i po koja kraljica i nešto prinčeva. Jer nije se lako snaći kad je pred vama gomila tanjira okružena vojskom viljuški  i noževa i kompletom čaša za koje nikada niste sigurni čemu služe. Razni priručnici će vas plašiti da je uzeti pogrešnu  viljušku toliko neugodno i uvredljivo kao da ste pljunuli na pod. Na kraju, da vas smire, daju vam najvažniji savet: gledajte šta drugi rade.

Pravila ponašanja za stolom starija su od stola. Ko će prvi zagrabiti iz zajedničke posude? Ko će prvi ono, ko će prvi ovo? Ko gde sedi? Ko je gazda u kući, prijemu, dvoru, restoranu, ...? Gde sede žene i da li uopšte  sede?

A deca? Deca su u strogom, hijerarhijskom i patrijarhalnom društvu na lestvici iza žena. Ona nisu smela ni biti za stolom. Stajala bi i čekala da im se nešto dodeli, ćutke, bez pitanja.

Priča o viljušci i nožu

Opsednutost pravilima je tolika da se objavljuju gomile priručnika o tome kako se ponašati za stolom.

Ono što je nekad bilo nepristojno i zabranjeno, danas je normalno i pristojno. Setimo se samo priče o viljušci, svakodnevnom predmetu na stolu bez kojeg ne možemo zamisliti ručak. Prvi spomen dolaska viljuške u Evropu je priča o vizantijskoj  princezi koja se udala za mletačkog dužda u 11. veku . Sa sobom je donela komplet viljuški  i šokirala  "kulturne" Venecijance koji su jeli prstima kako Bog zapoveda. Ona je drsko odbila jesti rukama.

Ostatak Evrope držao je viljušku  za đavolji alat. Čak je i učena Hildegarda iz Bingena ustala protiv viljuške  i onih koji ljute Boga upotrebom tog instrumenta. Da je Bog predvideo da njegova deca jedu viljuškom, a ne prstima, ne bi im prste ni dao. Sve do 17. veka  viljuška  je, osim u Italiji, bila nešto uvredljivo, nepristojno i jeretičko.

Razni priručnici će vas plašiti da je uzeti pogrešnu viljušku toliko neugodno i uvredljivo kao da ste pljunuli na pod.

Rukama se ne jede (osim voća, sira, itd.), a i dalje više od trećine čovečanstva jede isključivo rukama.

Sredinom 16. veka  Henrik III naredio je da se na francuskom dvoru upotrebljava viljuška . Bio je to verovatno  uticaj  njegove majke Katarine Mediči. "Kralj koji jede viljuškom", kako su ga zvali, umoren je - nožem.

A tada je bilo pristojno izvaditi svoj nož i rezati meso te ga nabosti i prineti ustima. Samo je na otmenim stolovima bilo za goste par noževa kojima su se zajednički služili. A morate priznati da je potrebno dosta poverenja u komšiju  da bi s njim delili nož. Godine 1669. Luj XIV zabranjuje oštre  noževe za stolom kao prevenciju nasilja.

Nekada nije bilo pristojno stavljati oglodane kosti natrag u tanjir, ali je bilo pristojno baciti ih na pod.

Ono što je kod nas zabranjeno i nepristojno, negde drugo u svetu je pristojno i poželjno. No, nema gore stvari nego kad se za vreme obroka  proizvode zvukovi, to piše u svim bontonima. Žvakanje, mljackanje, srkanje i škripanje nožem po tanjiru najgori je greh.
Ali u Japanu je, primera radi, srkanje supe pristojno i poželjno.